Od uspona do propasti
|
|
Ocjena: 0 korisnika je ocjenilo ovaj članak
Autor članka: FER @rgonaut,
Dana 4.11.2008,
U kategoriji "Finansijska tržišta i Berze"
Čitanje: Ovaj članak je pročitan 596 puta
DABLIN, IRSKA
U CRNO-BELOJ ZGRADI sa starinskim spoljnim gredama u centru Dablina okupilo se oko 9.000 ljudi - od vodoinstalatera do bankara - sa jednim jedinim ciljem: svako je ovamo došao da potraži novi posao. Skoro svi oni su „stručni ljudi, pravi profesionalci”, kaže Stiven Maklarnon, prvi čovjek firme koja je organizovala taj sajam zapošljavanja, dodajući da su svi „došli sa čvrstim opredeljenjem da nešto urade”. A to nešto je jako daleko. Šansu za novi početak mogu da nađu u Australiji ili na Novom Zelandu, ne u Irskoj.
Razumje se, irska emigracija nije ništa novo. Milioni ljudi su napuštali Irsku, posebno u periodima kada su u njoj vladali suša, glad i siromaštvo; tako je bilo proteklih 150 godina, ali je iseljavanje prestalo krajem 80-ih godina, kada je u Irskoj zavladalo blagostanje. Tada je Irska postala utočište za mnoge ekonomske emigrante iz Afrike, Azije i istočne Evrope.
Poslednjih nedelja, međutim, Irska je postala prva zemlja evrozone koja je zvanično ušla u recesiju. Cijene nekretnina - koje su u deset godina od 1997. do 2007. trostruko uvećane - sada su samo tokom prošle godine pale za 10 posto; to je znatno oslabilo irsko građevinarstvo, a ono ima ogromnu ulogu u nacionalnoj privredi. Ako tome dodate zamrznuta kreditna tržišta, visoku inflaciju, rastuću nezaposlenost i novi porez koji treba platiti da bi se isfinansirala sanacija finansijskih institucija, nije nikakvo čudo da irski radnici ponovo razmišljaju o iseljavanju u inostranstvo i preduzimaju konkretne korake u tom pravcu. Dablinski Institut za ekonomska i socijalna istraživanja predviđa da će u 2009. čak 30.000 ljudi potražiti sreću u nekoj drugoj zemlji. Privreda je, kako kaže Maklarnon, do te mjere zakočena da je to izazvalo „osjećaj hitnosti” da se nešto preduzme.
Među onima koji se pitaju nije li došlo vrijeme za odlazak, nalaze se i ljudi koji su se relativno nedavno doselili u Irsku. Tokom prve dve godine posle ulaska Poljske u EU 2004, na primer, u Irsku je stiglo oko 150.000 Poljaka; sada hiljade njih kreću kući. Na sajmu zapošljavanja mogla se čuti uspaničena ekonomistkinja sa zapada Irske kako se pita nije li pravi trenutak da i ona ode iz zemlje. Diplomirala je u maju i još nije uspjela da nađe posao u finansijskom sektoru, pa razmišlja da se iseli u Englesku. „Još nisam odustala, ali sve su mogućnosti otvorene”, kaže ona. U starinskoj dvorani u kojoj se održava sajam zapošljavanja lovci na talente - iz najrazličitijih kompanija, od velikih banaka do proizvođača softvera - nude slatkiše diplomcima koji su spremni da razgovaraju sa njima. Uskoro nijedna bombona neće biti dovoljna da ih ubjedi da ostanu u Irskoj.
AJZENAH, NEMAČKA
NEKAD DAVNO, kada je Martin Luter u njemu preveo Novi zavet na nemački i pokrenuo reformaciju, Ajzenah je bio izvorište velikih istorijskih pomaka. Danas je ovaj gradić od 40.000 stanovnika poznat po izrazito svetovnoj i sasvim prozaičnoj činjenici: prvi se našao na udaru smanjene tražnje automobila. Najveći poslodavac u ovom gradu je „Opel”, evropska ćerka američkog „Dženeral motorsa” koji je i sam zapao u velike nevolje; a kada je „Opel” u nevolji, Ajzenah pati zajedno sa njim.
Sve do juna ove godine lokalna fabrika „Opela” beležila je rekordne pokazatelje. U aprilu, kompanija je unaprijedila proizvodnu liniju ne bi li proizvodila još više automobila. Umjesto da tokom leta bude zatvorena na tri nedelje radi godišnjeg odmora, kompanija je ovog leta bila zatvorena samo na dvije nedelje i još je angažovala dodatne radnike, da bi ukupan broj radne snage povećala na 1.800.
Tako je bilo prošle godine: sada je situacija sasvim drugačija. Proizvodnja je obustavljena 13. oktobra na tri nedelje, kako bi se prodala neprodata vozila nagomilana na parkingu unutar proizvodnog kompleksa. Autoelektričarka Katlin Huber, stara 29 godina, kaže da se nimalo ne raduje nepredviđenom odmoru. „Ovo zatvaranje fabrike koštaće me više od 300 evra”, kaže ona. „Međutim, što je najgore, niko od nas ne zna šta nosi budućnost. Bojim se da će fabriku zatvoriti.”
„Opel” je jedna od prvih zapadnonemačkih firmi koje su se posle pada Berlinskog zida uputile na istok zemlje; za sobom je tada povukao čitavu vojsku snabdevača, podizvođača i raznih uslužnih delatnosti. U Ulici Adama Opela, u pogonu korporacije „Lir” proizvode se sjedišta za „korsu”, dok u drugom dijelu grada posluju proizvođači delova Mitec AG i Robert Boš. Uve Laubah, šef lokalnog ogranka sindikata „IG metal” kaže da je poslednjih nedelja otpušteno čak 900 radnika. „Situacija je zaista dramatična”, kaže Mihael Lizon, predsednik industrijskog udruženja Automotive Tiringen.
Ova neizvjesnost o kojoj govore Huber i ostali radnici u automobilskoj industriji samo se širi. Dok na ulici iz starinskog vergla odjekuju nemačke narodne pesme, Lilijana Arnt, stara 51 godinu, uvezuje buket u svojoj malenoj cvećarnici. Nikada nije videla Volstrit, ali oseća posledice globalne krize koja je počela u SAS. „Situacija je zastrašujuća i uopšte ne znamo koliko će još biti gore”, kaže ona. „Ljudi kupuju sve manje bukete. Hoteli srećom još uvek poručuju aranžmane. Naravno, tu su i sahrane. Ali, mnogima je cvijeće postalo luksuz”. Ajzenah je suočen sa neprijatnom perspektivom da će i novi automobili uskoro postati luksuz, ako već nisu.
LA SAGRA, ŠPANIJA
ŠPANCI O KRIZI koja je zadesila njihov donedavno prosperitetni sektor građevinarstva i prodaje nekretnina govore kao o „krizi cigala”. U La Sagri ovo mogu sasvim doslovno da shvate. Čitav taj okrug koji se nalazi oko 65 kilometara južno od Madrida, u području bogatom ilovačom, daje oko 30 posto cigala i crijepova ukupne nacionalne proizvodnje; slovi za oblast sa najvećom koncentracijom ciglana u Evropi. Sada međutim fabrike u La Sagri skoro ništa ne proizvode. „Skladišta su prepuna”, kaže Karlos Duke, generalni sekretar ogranka sindikata građevinara MCA-UGT za oblast Kastilje i Lamanče. „Jednostavno nema kome da se proda.”
Stanovnici okruga ne moraju mnogo da lome glavu oko razloga za ovakvo stanje. Rubni delovi gradova kao što je Alameda de la Sagra prepuni su započetih građevinskih objekata čija gradnja već mesecima stoji. Urušavanje cijene nekretnina u Španiji dovelo je do bankrotstva nekoliko najvećih građevinskih preduzimača i praktično zaustavilo građevinske radove u celoj zemlji. Očekuje se da će broj kuća izgrađenih 2008. godine biti za 70 posto manji od broja kuća izgrađenih 2007. godine. To automatski povećava stopu nezaposlenosti, koja je u septembru skočila za trećinu, tako da iznosi 11,3 posto, najviše još od 1997. godine.
Prvi udarac u La Sagri osetili su pre nekoliko meseci. „Građevinarstvo je počelo da se ozbiljno usporava u februaru ili martu, kada je izbila kriza drugorazrednih hipotekarnih kredita u SAD”, kaže Duke, i dodaje: „Tada su skladišta cigala počela da se pune”. Mnoge ciglane u oblasti nisu radile preko leta, ali otada jedva da se išta promenilo. Duke ističe da je većina ciglana u La Sagri privremeno suspendovala rad u okviru programa koji radnicima omogućuje da tri meseca dobijaju socijalna davanja koja sleduju nezaposlenima a da se onda vrate na zajemčeni posao. Sada međutim, kako se španski problemi uvećavaju zbog opšte finansijske krize i zemlja se našla na ivici recesije, Duke brine kako će se stvari dalje razvijati. Ciglane u La Sagri zapošljavaju oko 2.600 radnika neposredno, i još oko 10.000 radnika posrednim putem. Ako se stanje pogorša, kaže Duke, „fabrike će pred našim očima početi da se zatvaraju zauvjek, a onda ćemo imati sasvim ozbiljne probleme”.
Po rečima Rafaela Martina, gradonačelnika mesta Alameda de la Sagra, došlo je do drastičnog smanjenja punjenja gradskog budžeta - sa prosječnih 140.000 dolara ostvarenih po osnovu izdavanja građevinskih dozvola, na svega 35.000, zato što se drastično smanjio broj onih koji traže građevinske dozvole. Iako je gradonačelnik čvrsto rješen da ne smanjuje socijalna davanja, on predviđa da će dogodine morati da budu revidirana neka već planirana ulaganja. „Umjesto da gradimo novu obilaznicu ili da obnovimo ulične svetiljke sve odjednom, moraćemo taj posao da protegnemo na dve ili tri godine.” Ponajviše je zabrinut za to kako će ovo uticati na njegove komšije, od kojih su neki već u ozbiljnim teškoćama zato što su rate za hipotekarne kredite koje su uzeli skočile, a njihovi su prihodi smanjeni. „To ne pogađa samo ljude koji rade u ciglanama”, naglašava gradonačelnik. „To pogađa i vozače koji prevoze cigle, mehaničare koji održavaju te kamione, konačno pogađa i ugostitelje u čije su lokale ti radnici ranije odlazili na piće. Kao kad riba samoj sebi grize rep.”
REJKJAVIK, ISLAND
NA ISLANDSKOM JEZIKU ISTA REČ upotrebljava se za „novac” i „ovcu”. Međutim, ako je suditi po sadašnjim ekonomskim uslovima na Islandu, samo jedno od tog dvoga moći će da vas nahrani i obuče - dokle god ste spremni da jedete ovčetinu i da nosite vunenu odeću. Tako glasi najnovija ostrvska šala.
Islandska kruna stalno pada, bankarski sektor je obogaljen, a Islanđani veoma brzo gube poslove, ušteđevinu i radna mesta. Vlada strahuje da ima i onih koji gube zdrav razum: islandsko Ministarstvo zdravlja osnovalo je zdravstveni centar za hitna psihijatrijska stanja u centru Rejkjavika, ne bi li pomoglo građanima očajnim zbog ekonomske implozije koja je pogodila zemlju. Taj centar se nalazi na drugom spratu starog dispanzera i spreman je da u svakom trenutku pruži pomoć ljudima koji ne znaju više šta će sa sobom od problema koji su ih skolili. Zasad nema mnogo pacijenata. Pre nekoliko dana smo zatekli dr Ragnara Olafsona, jednog od dvoje psihologa angažovanih sa punim radnim vremenom u Centru, kako zamišljeno sedi sam i odsutno jede sendvič. „Mali je broj ljudi koji su nam se dosad obratili”, kaže dr Olafson.
Na prvi pogled čovjeku se može učiniti da u ovoj zemlji od 320.000 stanovnika još uvek ima mnogo znakova dobrog života na koji su se Islanđani odavno navikli. Na parkiralištu pred tržnim centrom Kringlanu u centru Rejkjavika stoje blistavi „audiji”, „reindž roveri” i „mercedesi”. Međutim, u samom tržnom centru plavokosi Islanđani špartaju poput zombija, odsutno i nesigurno. „Kako da budem miran kad znam da mi je propala cijela životna ušteđevina?”, kaže 61-godišnji marketinški konsultant. U džemperu i papučama sedi u delu gdje se prodaje hrana. U ovim godinama suočio se sa poraznom činjenicom da je gotovo sve što je uštedeo za penziju i što je stajalo na bankovnom računu jednostavno izgubilo vrednost. „To je pitanje časti za mene kao muškarca i kao Islanđanina - sve mi je to oteto”, kaže čovek crvenih očiju.
Ministar zdravlja Gudlogur Tor Tordarson slaže se da je Island doživeo težak psihološki udarac. „Posebno sada kada Gordon Braun protiv Islanda primenjuje antiterorističke zakone”, kaže ministar, aludirajući na korak koji je preduzeo britanski premijer kada je, pozivajući se na antiterorističke zakone, zamrznuo imovinu islandskih kompanija u Velikoj Britaniji. „Ovdašnji svijet ne trpi samo finansijske nevolje - sve nas ovo tjera da se osećamo veoma loše”, dodaje Tordarson. Psiholog Olafson ističe da su „Islanđani sebe uvek doživljavali kao nezavisan narod, a sada se ispostavlja da jednostavno više ne možemo da se uzdamo u sopstvene snage”.
Lokalni poslodavci pokušavaju da razvedre ljude tako što otvaraju vrata svega što još radi. Jedan poznati restoran u Rejkjaviku transformisao se u „narodnu kuhinju”, nudeći deprimiranim Islanđanima besplatnu činiju čorbe od povrća sa ječmom i komad hljeba, a preko puta nekoliko lokalnih barova počelo je da prodaje ono što naziva „recesionim pivom” za samo 2 dolara i 60 po krigli, dok je ranija cijena iznosila nešto više od šest dolara. Samo, kako se bude povećavao broj ljudi koji ostaju bez posla i kako se situacija bude dalje komplikovala, neće više biti dovoljna ćasa tople supe ni krigla jeftinog piva da izvuče ovu zemlju iz ekonomske i svake druge depresije.
PARIZ, FRANCUSKA
FRANSOA BONDUEL, koji srdačno pozdravlja goste opasan smeđom keceljom, vlasnik je tipičnog pariskog bistroa, onakvog kakav vole i turisti i lokalno stanovništvo. Ovih dana, međutim, strani posetioci koji obično čine trećinu Bonduelovih mušterija dolaze u sve manjem broju, a i kada dođu troše znatno manje. Da bi stvari bile još gore, mnogi domaći posetioci bistroa takođe jedu i piju znatno manje nego što su dosad činili. „Proverio sam račune i znam da ovog meseca ne mogu da očekujem nikakvu zaradu”, kaže Bonduel.
On ovo mjesto drži već 20 godina i uspio je ponešto da uštedi, tako da veruje da će sada, kao 57-godišnjak, moći da pregura novu ekonomsku oluju. Doduše, priznaje da je prisiljen na promjene. „Prvi put otkako držim ovaj bistro zatvorio sam ga u avgustu i otišao na odmor, zato što niko nije dolazio da jede”, kaže Bonduel. „Sada sam čistim, i prestali smo da šaljemo stolnjake u perionicu rublja, već ih sami peremo i peglamo. Morao sam da otpustim i kuvaricu... Preguraćemo nekako, ali moramo malo da stegnemo kaiš.”
Nisu svi te sreće. Nedavno istraživanje u oblasti ugostiteljstva pokazuje da su smanjena kupovna moć i strah potrošača od recesije doveli do toga da potrošnja u francuskim kafeima i restoranima ove godine padne za oko 20 posto. U prvoj polovini 2008. skoro 3.000 restorana zatvoreno je ili je bankrotiralo. Taj talas bi mogao znatno i da se uveća kada oni koji su početkom godine otvorili ugostiteljske objekte, oslanjajući se na kredite namenjene početnicima, dođu u situaciju da ne mogu da otplaćuju povećane rate. „Da mi je 30 godina i da treba da otplaćujem kredit uzet za otpočinjanje posla, bio bih u ozbiljnim nevoljama”, kaže Bonduel, svestan da ima još jednu pogodnost: većinu njegove klijentele čine stanovnici bogatog susedstva u šestom arondismanu. „Meni nije strašno, ali ne znam kako će ostali da izdrže.” Time
Kako ste ocjenili ovaj članak?
Komentari korisnika
Upišite vaše komentare: